Живојин Андрејић

Рођен 1940. године у Рачи (крагујевачкој), где је завршио гимназију. Историчар уметности, ради као директор у Центру за културу ''Радоје Домановић'' у Рачи.

Оснивач је и руководилац галерије слика у Рачи и Ликовне колоније Вишевац од 1977. године. За собом има 32 самосталне изложбе.

Као историограф објавио је више писаних радова и фељтона у научној периодици и штампи, као и књиге: Рача и околина; Таме и свитање; Стара варош Рача; Трговина Свилајнца; Покољењу за незаборав; Баточина са околином; Пола миленијума Раче; Средње Поморавље; Загонетна Рамаћа; Велућа; Шакасте гривне; Велућа Драгаша, Гривне живота, Владари Трибала, Витезови реда Змаја, Престоно место Рас, Митологија пчеле, Метафизика Лепенског Вира, Света српска лоза, Карађорђева колевка, Свети Сава... По његовим делима снимљена су и два научна филма Телевизије Србије. Научно-образовни филм Трибалске гривне примљен је на Фестивал научног филма телевизија Европе у Паризу 1996. године.

Један је од оснивача и руководилац Центра за митолошке студије Србије у Рачи, Фестивала народних, обредних и митолошких песама Србије Кликће вила, приређивач Митолошких зборника, члан Удружења књижевника, Српског археолошког друштва, Удружења конзерватора итд.

Драгољуб П. Антић

Рођен 3. јануара 1953. године у Београду. Ггимназију учио у Смедеревској Паланци.
Завршио Електротехнички факултет, одсек Техничка физика, смер Нуклеарна техника 1977. године, а осам година касније окончао последипломске студије на смеру Физика нуклеарних реактора титулом магистра техничке физике. Запослен је у Институту за нуклеарне науке “Винча” у Центру за нуклеарне технологије и истраживања (НТИ), са звањем истраживач-сарадник.
Најважније области стручног рада до сада: теоријска и експериментална реакторска физика, нуклеарна енергетика, нуклеарна сигурност, сигурносне анализе и сигурносни извештаји за нуклеарна постројења, моделовање утицаја индустријских и нуклеарних постројења на околину. Аутор 175 научних и стручних радова из наведених области.
Уредник листа Института за нуклеарне науке “Винча” ИНН ВЕСНИК (од 1993); уредник институтског научног часописа БИЛТЕН Института за нуклеарне науке ВИНЧА (од 1996). Језици: активно немачки, служи се енглеским, руским и шпанским.
Уз то, бави се изучавањем историје југословенског фудбала. Један од три српска члана Међународне федерације фудбалских историчара и статистичара (ИФФХС). Сачинио до сада најобимнију и најкомплетнију књигу података о историји југословенског фудбала. Сарадник на објављеној књизи (2003) о утакмицама југословенске репрезентације.

Антићево изучавање старе историје је специфично са гледишта мултидисциплинарног повезивања уобичајених метода у историји са археологијом, лингвистиком, етнологијом, митологијом, климатологијом, историјом технике, палеогеографијом итд. У том смислу је главни интерес примена физичко-техничких анализа за разјашњавање делова старе историје у којима се у званичним ставовима историчара јављају нелогичне и контрадикторне чињенице. То се нарочито односи на предантичка времена, тзв. “варварске” делове античког света и тзв. “Велику сеобу народа”. Највећи досадашњи допринос представљају резултати физичко-техничких анализа, којима се доказује неизводљивост миграција великих размера, а тиме и дисконтинуалних промена цивилизације проузрокованих таквим миграцијама.

Објављени радови из историје: “Континуитет винчанске цивилизације од могућих хиперборејских корена до данас”; ''Винчанска стара Европа и Срби'', “Миграциона ширења и гушења Винчанске и других Подунавских цивилизација и физичка реалност”, с. 145-221 у зборнику “Живот је љубав (О Винчанском писму)”; “Сима Лукин Лазић – Обилић изгубљеног боја са са германском историјском школом”, с. 5-36, предговор књизи Сима Лукин Лазић: “Двије оскоруше”; “Слике прошлости урезане у језику”, с. 165-178, поговор за књигу Душан Вукотић: “Прародитељ европског човека”; “Техничко-физичка анализа Дунава као узрочника и препреке за миграције и војне походе”, рад саопштен на скупу Митска река Дунав у организацији Центра за митолошке студије, Велико Градиште, 2001.

Јарослав Бабич

Јарослав Леонидович Бабич је рођен 1976. године у месту Шостка у Сумској области у Украјини. Завршио је студије права и исте специјализирао на Кијевском националном универзитету Тарас Шевченко. Интересантна је и чињеница да је као млади стручњак током 1997-1998. године ангажован да у оквиру специјализације ради при администрацији тадашњег председника Украјине.
Обавља функцију Првог заступника Главешина Већа родноверних Украјине.
Са 15 година приступио је групи ''Дажбожа'', а од 2000. године је био и један од оснивача родноверне скупине ''Перунова војска'', која данас спада међу најутицајније у Украјини.
Јарослав Бабич је до сада објавио ''Відродження Світогляду'', ''Ведичний світогляд: до питання подальшого розвитку'', ''Добро і зло'', “Календар Жреців” за 2003, 2004. и 2005. годину, са Валентином Шадиром ''Колективна власність на засоби виробництва – головна запорука матеріального і духовного процвітання Народу'', као и друге радове. Учествовао је и при стварању ''Речника родноверја'' 2003. године, сарађивао на објављивању књиге ''Джерела'' Јурија Шилова.
Јарослав Бабич потомак је оних наших Срба - ратника који су после распада Војне крајине /1741-1750/, пошли у Руско царство и тамо основали Нову Сербију и Славјаносербију...

Милан Будимир

Рођен 1891. године у Мркоњић-Граду. Класичну гимназију завршио у Сарајеву, а студије класичне филологије и упоредне лингвистике у Бечу. Године 1920. докторирао са тезом О олујним демонима код индоевропских народа. Године 1921. постаје асистент, па доцент на катедри класичне филологије у Београду; од 1928. ванредни, а од 1938. године редовни професор. Током окупације и Другог светског рата био је пензионисан, да би од 1945. до 1962. поново радио као професор. Као студент био је политички ангажован у националним круговима српских омладинаца. У то време објављивао и чланке у загребачком Србобрану и београдском Одјеку, уређивао Словенски југ и Ново дјело. Бавио се упоредном историјом религије и фолклора, историјом грчке и римске књижевности, општом, грчком, латинском и словенском лингвистиком, балканском топономастиком и етнологијом, византологијом. Нарочито је проучавао индоевропске дијалекте у Средоземљу. Један од покретача и уредника часописа Revue internationale des études balkaniques, сауредник часописа Жива антика. Академик САНУ. Ратни инвалид, од 1922. године потпуно слеп. Библиотека Савеза слепих Србије носи име др Милана Будимира, који је умро 1975. године.

Написао: О Илијади и њеном песнику; Из класичне и савремене алоглотије; Проблем букве и протословенске домовине; Антички становници Војводине; Алаксандус; О Илијади и њеном песнику; Два хомерска имена; Триклети бабуни и бабице патаренске; Адамско колено; Мегарон - Мегара; Грци и Пеласти; Две врсте Аристотелове трагедије; Carmen Arvale; Patriculae Pelasticae; Fortuna Viscata; Patnissus - Tisa; Taurunum; Litterae latinae; Question de neuris cimmerusque; Kouretes kyrbantes orthokorybantioi calamaucus klobuk; De Olimpi Homerici imagine contraria; De nominis serbici vestigiis classicis; О етничком односу Дарданаца према Илирима; Илири и праилири; Илирски проблем и лексичка група теута; Ономасиолошки и граматички прилози; Пеласто-Славица; Са балканских источника; Преглед римске књижевности (са М. Флашаром)...

Спасоје Васиљев

Живео и радио током прве половине 20. века - у Кикинди, Темишвару и Новом Саду.

Словенска митологија (Митологија древних Словена) је његово најзначајније дело први пут објављено 1928. године. Брату, познатом младом песнику који је умро са 24. године, посветио чланак Сећање на брата Душана. Остали чланци: Српске црквено-општинске организације; Последњи дани Станоја Станојевића; Коло младих Срба у Будимпешти...

Живео до 1941. године.

Александар Фомич Вељтман

Рођен 1800, а године 1811. ступа у Благородни пансион при Московском универзитету. Пет година касније постаје питомац јункерске школе, после које постаје штабски официр - топограф. Године 1817. је написао и објавио Основе аритметике. Прва војна служба му је у Бесарабији, где је провео 12 година. И поред свог позива, наставља да се бави књижевним радом. Упознаје и дружи се са Пушкином. Његови пријатељи су и официри Рајевски, Орлов и Фаленберг. Супруга генерал-мајора Орлова, Екатарина Николајевна, унука Ломоносова, уступа Вељтману рукописе свога деде, од којих 1840. године настаје Портфель служебной деятельности М.В. Ломоносова из собственноручних бумаг. 1831. године завршава војну службу у чину потпуковника и сели се у Москву. У својој кући организује књижевне вечери којима присуствују Меј, Островски, а дописује се са Атанасевим, Глинком, Љермонтовим, Гогољем, Белинским. Ствара циклус историјских и социјално-психолошких романа. Нарочито га интересује историјска тематика. Романи: Тврдица бесмртни; Свјатослав, вражји питомац; Рајна, бугарска принцеза; научно-фантастични роман Александар Филиповић Македонски - Преци Калимероса. Толстој о Вељтману каже: Он је понекад бољи од Гогоља.

Научни рад, који је почео као историчар још 20-тих година 19. века, текао је у два основна правца. Први се односио у почетку на митологију словенских народа, а касније се развио у широко изучавање историје и културе Словена. Као резултат истраживања историје Древне Русије, посевно Новгорода 11. века, настаје дело О главном граду, Новгороду Великом, са прилогом изгледа Новгорода у 12. стол. и планом утврђења (1834). Друга научна област је скандинавска историја. Изучавао је и древноиндијску књижевност. У његовим рукописима нашао се превод Катаканапишат из Веда, као и песме Васантасена.

Године 1833. постаје члан Друштва љубитеља руске словесности, 1836. члан Друштва историје и руских старина, 1839. члан Одеског друштва љубитеља историје и старина. Објављује сопствени лист Слике света. Године 1842. ступа у државну службу као помоћник директора, а 1852. постаје директор Московске оружане палате. У вези са тим написао је и књиге: Знаменитости московског Кремља; Московска оружана палата; Речник назива предмета древне царске имовине и Оружане палате; Опис новог дворца у Кремљу. Постављен је за члана комисије која је радила на припреми Древности руске државе, при чему је радио на редакцији, а сам је написао 2, 3. и 5. том. Године 1854. бирају га за члана Академије наука, 1861. за дописног члана, а 1869. постаје редован члан Московског археолошког друштва.

Остала дела: Индогермани или Сајвани; Начертаније древне историје Бесарабије; Древна словенска лична имена... Умро је 1870. године.

Јуриј Иванович Венелин

Рођен је 1802. године у Великој Тибави, Берегски округ, у карпатским планинама северне Угарске. Крштено име му је Георгиј Хуца - Hutza. Завршио је унгварску гимназију, а 1821. године одлази у сатмарски лицеј да изучава философске науке. 1822. године на Универзитету у Лавову завршава други курс философских наука. Уз то, у Москви је завршио студије медицине. Знао је француски, енглески, немачки, мађарски, латински, класични грчки и све словенске језике. Објављује дело Древнiе и ньнъшние Болгаре, въ политическомъ, народописномъ, историческомъ и религiозномъ ихь отношенiи кь Россiянамь. После појаве првог тома Историско-Критическiя изысканiя, Царска Руска Академија шаље Венилина на студијско путовање по Молдавији, Влашкој, Бугарској, са циљем да по тамошњим библиотекама и манастирима истражи књиге и словенске рукописе. Такође истражује древност подунавских Словена, Словенаца и Словака. Умире у својој 37. години, у пролеће 1839.

Уз горе наведена, његова дела су и: Грамаматики нынъшняго Болгарскаго наръчiя; Влахо-Болгарскiя или Дако-Славянскiя граматы, собранныя и обьясненныя Юриемь Венелинымь; Древнiе и нынъшнiе Словене, вь политическомь, народописномь, историческомь и религиозномь ихь отношенiи кь Россiянамь. Историко-критическiя изьисканiя - други том; чланке: Обь источникъ народной поээiи вообще и о южнорусской вь особенности; О характеръ народныхь пъсень у Словянь Задунайскихь. Кн. Сербскiя.

Дело Скандинавоманија и њени поклоници, или столетна истраживања о Варјазима, настало је као негодовање због теза немачких историчара о словенској прошлости.

Никола Витез Др. Гржетић Гашпићев

Дело О вјери старих Словјена штампано је први пут 1900. године у Мостару и посвећено је успомени на Јосипа Јурија Штросмајера. На насловној страни уз име аутора стоји: ''члан више иноземских и домаћих дружтава, властник реда Фрање Јосипа првог, колајне заслужбе првог рата, таковскога реда итд''.

Ђорђе Јанковић

Од 1971. године радио у Музеју Крајине у Неготину, у периоду 1977-1978. у Археолошком институту у Београду, да би касније прешао на Филозофски факултет као асистент за средњевековну археологију. Године 1977. је магистрирао са темом ''Обала Дунава између сипа и ушћа Тимока у VI-XII веку'', а 1987. године докторирао са темом ''Становништво Балкана у VI и почетком VII столећа''. Године 1988. постаје доцент, 1997 – шеф Катедре за средњевековну археологију Филозофског факултета у Београду. Председник Српског археолошког друштва.

Радови: ''Покретни налази са некрополе и утврђења код Кладова'' /Старинар XXIV-XXV, Београд 1973-1974/; ''Средњевековна грнчарија доњег српског Подунавља'' /Балканославика 3, Прилеп-Неготин 1974/; ''Истраживање споменика у Врелу, Шаркамен'' /Старинар XXXI, Београд 1980/; ''Подунавски део области Аквиса у VI и почетком VII века'' /Археолошки институт, Грађа 5, Београд 1981/; ''Нека запажања о властелинским шлемовима на ликовним представама у Србији XIV-XV столећа'' /Зборник филозофског факултета А XVI, Београд 1989/; ''Словени у југословенском Подунављу'' /са Милицом Јанковић; Музеј града Београда, Београд 1990/; ''The Serbs in the Balkans in the Light of Archaeological Findings, The Serbian Question in The Balkans'' /Faculty of Geography - University of Belgrade, 1995/; ''Српске громиле'' /Свесловенски савез и Књижевна реч, Београд 1998/ итд.

Истраживања: светилиште Захумско-херцеговачке епархије, манастир Светог Архангела Михаила на Превлаци, обнова православног наслеђа у Добро-босанској епархији, Чуруг-Стари виногради.

Драган Јацановић

Рођен 1958. године у Великој Реци, Мали Зворник. Гимназију завршио у Шапцу, дипломирао археологију на Филозофском факултету у Београду 1982. године код проф. Драгослава Срејовића. Од 1982. ради као кустос у Народном музеју у Пожаревцу /једно време био на месту директора Музеја/. Бави се истраживањима праисторијске археологије. Заступа тезу о континуитету култура на балканско-карпатско-панонском простору и аутохтоном пореклу Срба. То се посебно огледа у проучавању духовне културе овог простора, где се континуитет може пратити од млађег неолита до модерног доба.

На ту тему саопштио читав низ реферата на научним скуповима и објавио више радова у разним научним часописима: Годишњи циклус у српској народној поезији (Етно-културолошки зборник, књига 2, Сврљиг 1996); Годишњи циклус у српској народној поезији - етноантрополошки проблеми (Свеска 11-12, Београд, 1998); Српска народна епика као извор археолошке информације (Гласник српског археолошког друштва 14, Београд, 1998); Мотив славе у српској народној епици (Етно-културолошки зборник, књига 4, Сврљиг 1998); Поетика српског календарског знања (Браничево - Пожаревац, 1998); Бог ником дужан не остаје - најстарији митологем Стига (часопис Стиг, Мало Црниће, 1999)...

Карло Кадлец

Универзитетски професор историје словенских права у Прагу у периоду прве половине 20. века. Чешки научник чији су се радови штампали на пољском у издању Пољске Академије наука. Текстови махом посвећени западним Словенима. Дело ''Првобитно словенско право'' је, дакле, писао Чех, на пољском језику, а на српски језик га је превео Рус Ф. Тарановски, 1923. године.

Андрија Качић Миошић

Живео 1704-1760. године, фрањевац, писац хронике главнијих догађаја из прошлости Јужних Словена и околних народа: Разговор угодни надора словинскога (Млеци, 1756), у стиху и прози; током сто педесет година најпопуларнија књига (писмарица) у западним областима српскохрватског језичког подручја која је имала велики број издања. Грађу за своју хронику је узимао из писаних домаћих и страних извора, али и из народне традиције; песме је испевао у десетерцу с римом, користећи се устаљеним формалним изразима народног епског певања и поетским језиком што је допринело попунарности дела. Он је у Разговору објавио и мали број изворних народних песама (о граду Задварју, о драгоман-девојци, о женидби Сибињанина Јанка). Алберто Фортрис је уз ''Хасанагиницу'' објавио и три преведене Качићеве песме сматрајући их народним; касније оне улазе у Хердерову збирку и преводе се и на друге језике.

Подаци преузети из Нове еницклопедије Вук Караџић - Larousse; Београд, 1978.

Јан Кишгеци

Родио се 1941. године у Бачком Петровцу /Војводина, Србија/ у сељачкој породици. Гимназију је завршио у родном месту, а Пољопривредни факултет у Новом Саду, где је стекао диплому, звање магистра, као и докторат и звање професора. Године 1971/72. провео је на специјализацији на Пољопривредном колеџу Лондонског универзитета. Везаност за Факултет и љубав према завичају нису му сметали да пропутује све континете и посети многе научне установе, одакле је доносио најновија знања савремене науке и искуства у своју земљу и у Петровац. Користио их је за унапређивање научног рада у производњи хмеља, сирка и лековитог биља. Написао је преко 100 научних радова из области екологије, агротехнике и физиологије биљака. У периоду 1984-1988. био председник Научне комисије Интернационалне хмељарске уније; 1991. Министар за пољопривреду, шумарство и водопривреду у Влади Републике Србије, 1997. члан Академије пољопривредних наука Словачке. Саветник је генералног директора Научног института за ратарство и повртарство и члан научног тима Завода за хмељ, сирак и лековито биље. За рад на унапређењу хмељарства додељен му је 1979. године Орден витеза хмеља, а 2003. Орден витеза хмеља 2. реда Интернационалне хмељарске уније. Историја пољопривреде је његов хоби који брижно негује, па је 1993. године у Кулпину основао Пољопривредни музеј и постао његов први директор, а ту функцију обавља потпуно волонтерски.

Књиге: ''Хмељарске разгледнице'' /1975/; ''Конопе, конопе, зелене конопе...'' /1989/; ''Пољопривреда, прехрамбена индустрија, шумарство и водопривреда АП Војводине у бројкама'' /1991/; ''Конопљи хвала'' /1994/; ''Споменици кукурузу Мартина Јонаша'' /1995/; ''Петровска дедина'' /1997/; ''Свет пива и пива света'' /2001/; ''Хмељ'' /2002/; ''Лековито биље'' /2002/, као и учешће у бројним колективним књигама, зборницима и монографијама, изложбама и стручним часописима, те потврђени патенти у вези са просом, уљаном тиквом голицом, хмељом и сирком метлашем, као и учешће у чак 19 пројеката...

Симеон Кончар

Није нам позната биографија Симеона Кончара, осим чињенице да је живео у 19. веку, али износимо библиографију његових радова познату приређивачу Кончарове књиге Прадомовина Срба:

- Словени у давнини. Написао др. Томо Маретић, Загреб 1889; Јавор XVII, 26.8.1890, 34, 542-543,

- Словени у сјеверној Галицији. Извод из Сасинекове расправе, Јавор XVI, 22.4.1890, 16, 249-250,

- Др Ђорђе Гера о Пестолоцију. Јавор Листак, XVм 31.1. 1888,5, 76-77,

- Јохан Хајнрих Пестолаци. Оцена рукописа у ЛМС 146. 133-135; 152. 137-138,

- Приказ дела Л. Нидерлеа Slovanske Starožitnosti. РИмМС 182, II ст. 61-68,

- Свети Сава, српски учитељ и просветитељ. Стражилово VII. 543,

- Јохан Хајнрих Пестолаци. Стражилово I.125,

- Прадомовина и седиште старих Словена - најава расправе. Стражилово 1892. V.512,

- Прадомовина Срба. Стражилово VII. 17.7.1894, 29, 458-462; Стражилово VII. 24.7.1894, 30, 473-476; Стражилово VII. 31.7.1894, 31, 489-491; Стражилово VII. 7.8.1894, 32, 504-507; Стражилово VII. 14.8.1894, 33, 520-524,

- Улфила глагољска буквица. Фр. В. Сасинек превео Симеон М. Кончар; Загреб 1894. год. ст. 38,

- Улфила глагољска буквица. Фр. В. Сасинек превео Симеон М. Кончар; Јавор XVII. 1890. бр. 1, 9-11; 2, 26-28: 3, 42-45; 4, 56-57; 7, 107-109,

- Значај Босанчица Мите Живковића. Писмо уреднику Стражилова V. 779-782.

Галина Сергејевна Лозко /Волхвина Зореслава/

Магистар филозофских наука, доцент, професор, етнолог...
Рођена 1952. године у Еланецу у Украјини. Завршила је /1977/ Филолошки факултет Кијевског државног универзитета ''Тарас Шевченко'', стекавши притом звање филолога - професора украјинског језика и књижевности. Године 1996. магистрирала филозофске науке са темом ''Украјинско староверје као источник бивствовања религиозног синкретизма''.

Разрадила је концепцију тзв. ''етнорелигијске ренесансе'' /што уједно представља и тезу докторске дизертације Галине Сергејевне/; на основу фолклорно-етнографских и астрономских знања поставила начело реконструкције староверског календара ''Коло Сварогово''; те саставила дохришћански именослов са две и по хиљаде личних имена.

Запослена на Катедри међународне културне сарадње Кијевског националног универзитета.
Објављене књиге: Украјинско староверје /1994/; Волховник /1994/; Молитве родним боговима /1995/; Украјинско народно знање /1995,2004/; Вера украјинска /1997, преведено на пољски/; Именослов – имена словенска, историјска и митолошка /1998/; Етнологија Украјине. Филозофско-теоријски и етнорелигијски аспект /2002/; Велесова књига – волховник /2002,2004/; Коло Сварогово. Препород традиције /2004/; аутор је више стотина чланака у часописима и научним зборницима.

Галина Сергејевна Лозко је сарадник бројних колективних научних и енциклопедијских пројеката: Религијско-знанствени речник /1996/, Историја религије у Украјини у 10 томова /1996-2004/ итд. Члан Националног Савеза писаца Украјине. Од 1995. издавач и главни уредник религиозног часописа ''Сварог''.
Изучавалац је духовне културе Словена и настављач учења проф. Владимира Шајана. Посебна интересовања су повратак сопственој етничкој религији и обнова давне народне религиозне традиције, обреда, обичаја и морално-етичких вредности. Оснивач службене конфесије под називом Родноверни Украјине 1993. године. Произведена у духовни чин Волхвине /1994/. На 10-годишњицу независности Украјине установила Орден Свјатослава Храброга као награду за успех у обнављању Родне вере.

Милош С. Милојевић

Рођен је у Црној Бари 16. октобра 1840. године. Отац му је био свештеник. Гимназију је завршио у Београду, где је 1862. године дипломирао на Правном факултету. Потом одлази у Москву где наставља школовање: дипломирао је на Историјско-филозофском факултету истовремено изучавајући упоредну филологију живих и изумрлих словенских племена с политичком и упоредном књижевношћу. Подстакнут усвојеним знањима, први пут се јавно оглашава 1866. год. чланком Пропаганде у Турској, обзиром да су Срби у то време још увек под страном влашћу. Основао је и ''Друго одељење Богословије за које пробира студенте из свих српских крајева под Турцима и хитно их спрема за учитеље и свештенике у неослобођеним крајевима. Кроз ту школу је прошло око триста студената, и убрзо, по захтеву Милојевића, под његовим надзором стварају се Добровољачки и Усташки (Устанички) одреди чији је војнички допринос био немерив'' /Ј.Х. Васиљевић/ у време српско-турског рата 1876-1878, када се и сам истакао као командант добровољаца. Отуда и књига Српско-турски рат 1876-1878.г.

Најзначајнији радови: Песме и обичаји укупног народа српског; Путописи дела праве - Старе Србије; Одломци историје Срба и српских-југословенских земаља у Турској и Аустрији; Наши манастири и калуђерство; Дечанске хрисовуље; превод са руског Маљуте Скуратов. Милојевићеви прилози у Гласницима Српског ученог друштва: Правила Свете Петке Параскеве Српске; Правила Светог Симеона Српског; Општи лист Пећке патријаршије. Израдио је и Историјско-етнографску мапу Срба и српских земаља у Турској и Аустрији.

Био је академик, тј. члан Српског ученог друштва и професор историје Српске православне цркве на Богословији у Београду. По Милојевићевој смрти 24. јуна 1897. године у Београду, у рукопису је остало десет свезака Путописа, дело Немањићи и четврта књига песама и обичаја.

Сандук са Милојевићевим рукописима је после 1918. године изгубљен.

Петар Милосављевић

Рођен је 1937. године у Доњој Сврачи /Топлица/ у Србији. Гимназију је похађао у Прокупљу и Новом Саду. На Катедри за југословенске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду је дипломирао 1964. године. Током 1969. године, као стипендиста француске владе, био је на студијама у Паризу. Докторирао је 1974. године са тезом Поетика Момчила Настасијевића.

Као новинар је радио у новосадском Дневнику и Сремским новинама, а једно време био је и главни и одговорни уредник часописа за књижевност ''Поља'', као и један од уредника Летописа Матице српске, те од 1998. године главни и одговорни уредник часописа Србистика који је излазио у Приштини.
До одласка у пензију радио је на Филозофском факултету у Новом Саду као професор, где је предавао Методологију проучавања књижевности и Теорију књижевности. Уз то, држао је наставу књижевности на пост-дипломским студијама у Приштини, Никшићу и Бања Луци, али и Историју српске културе и Теорију књижевности на Филозофском факултету Универзитета у Српском Сарајеву.
Живи у Новом Саду.

Најзначајнија дела: Увод у србистику, Методологија проучавања књижевности, Поетика Момчила Настасијевића, Систем српске књижевности, Срби и њихов језик, Српски национални програм и српска књижевност, Теорија белетристике, Триптих о Лази Костићу, Српски филофошки програм, Српски језик и етнички идентитет итд.

Лубор Нидерле

Рођен 1865. године. Чешки палеоетнолог и археолог, професор Универзитета у Прагу; проучавао природњачке и културне особине народа, народа. У главном делу Словенске старожитности обрадио је и порекло Јужних Словена и њихов историјски и културни живот. (М.Е.Просвета, Београд, 1959). Уз то, написао је и Живот старих Словена, а за дело Словенске старине је држао да га треба сматрати приручником словенске археологије. Готово слеп, Нидерле је умро 14. јуна 1944. године.

Натко Нодило

Историчар, научник, политичар, писац; ерудита. Рођен је у Сплиту 31. августа 1834. године.

Време, када је дошло до националног буђења у Хрватској 1848. године, Нодило је провео у гимназијским клупама, тачније у сплитској верској гимназији. Са још неколико пријатеља (Павлиновић, Пуљас, Ботић) основао је дружину Не бој се, заносећи се родољубивим идејама и показујући занимање за народни језик и националну културу. После завршене гимназије одлази на богословске студије у Задар. Чита изворно историјска дела са латинског и италијанског језика. Напушта студије богословије и 1856/1857. г. прихвата место помоћног наставника сплитске гимназије. Године 1857. на Бечком универзитету уписује студије повести и земљописа. По завршетку студија, враћа се да као професор годину дана предаје у сплитској гимназији 1861. године. Био је први уредник Народног листа, заправо једног малог додатка на хрватском језику који је излазио у оквиру задарског листа Il Nazionale, а са циљем да се народни језик уведе у јавни живот. Године 1874. у Загребу постаје редовни професор ''опће повијести на Мудрословном факултету''. Предаје повест и народни језик (lingua illyrica). 1875/1876 предаје Повијест Аријеваца до јонског устанка, те грчку, римску и историју француске револуције. Две године је био декан, а 1890/1981. и ректор Загребачког универзитета.

Дело Стара вера Срба и Хрвата први пут је штампано од 1885. до 1890. г. у десет књига рада Југославенске академије знаности и умјетности под насловом Религија Срба и Хрвата, на главној основи пјесама, прича и говора народног.

Објавио је и Изабране чланке и есеје Против клерикализма, студију Први љетописци и давна хисториографија дубровачка. Радови: Постање свјетовне папинске власти или педесет година талијанске повијести; Хисторија средњег вијека за народ хрватски и српски у три књиге. Умро у Загребу 21. маја 1912. године.

Данас класична гимназија у Сплиту и једна задарска улица носе његово име.

Мавро Орбин

Потомак которског досељеника који се током 16. века настанио у Дубровнику. Из угледне породице, Мавро се као младић одлучио за свештенички позив, те је приступио бенедиктинском реду. Био је приор манастира Св. Андрије на истоименом острвцету западно од Дуборовника, опат у манастиру Св. Миховила у Пакљеном, опат Св. Марије у Бачком војводству, мада треба нагласити да су његова намештења махом била праћена неспоразумима и сплеткама, свргнућима и поновним постављењима.

Марљиво је проучавао дела ренесансних и хуманистичких историчара, бавио се историјским и теолошким истраживачким радом. Књигу Царство Словена објавио је 1601. године, посветивши је свом мецени Марину Бобаљевићу. Две године по изласку, ово дело је стављено на списак забрањених књига. Године 1606. објављно је дело Анђела Елија Lo specchio spirituale del principio e del fine della vita umana који је Орбин превео са италијанског на ''наш дубровачки'', у чијој редакцији наслов гласи: Zarcalo duhovno od pocetka xivota coviecanskoga. Према неким изворима, сматра се да је Орбин умро 30. новембра 1610. године.

Александар М. Петровић

Рођен 26. маја 1958. у славонској варошици Ђаково (сада држава Хрватска) а детињство провео у Петрову под Озреном (сада Република Српска). Основну школу завршио је у Сремској Каменици, а гимназију у Новом Саду. На Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу дипломирао класичне науке и чисту философију 1982. године, ради у Библиотеци Матице српске на одељењу за стару и ретку књигу. Завршава постдипломске студије из философије и докторирао. Професор на Факултету у Косовској Митровици.
До сада су из штампе изашле његове књиге: ''Дуборези филокалија'', посвећена разматрању појма лепоте на примеру новије српске књижевности; уследило је објављивање превода и разматрања изабраних дела Прокла Дијадоха - ''Химне боговима'' (1995), затим ''Кратка археографија Срба'' - Срби према списима старих повесница, као и збирка огледа која разматра претпоставке за обликовање својеврсне феноменологије духа, названа -''Исписи наслеђа'' (Нови Сад, 1996), те ''Археографија народа југоисточне Европе''.

Сретен Петровић

Рођен је у Сврљигу 1940. године. Студије филозофије завршио на Филозофском факултету у Београду. Докторирао је 1971. године тезом о Шелинговој естетици, филозофији и митологији. 1969. године ради на Филолошком факултету, а 1982 постаје редовни професор. Предаје Културологију и Увод у естетику. У својству професора по позиву предавао је Естетику, Реторику и Социологију уметности на Филозофском факултету у Нишу (1971-1978), Социологију културе на Љубљанском универзитету (1975-1978), а на Факултету драмских уметности Естетику од 1985. до 1988. године студентима основних и постдипломских студија. Од 1982. изводи наставу из предмета Социологије културе на групи Социологија на Филозофском факултету у Београду. Члан је AICA - Association internationale des critiques d' art. Покретач и један од основача Етно-културолошке радионице у Сврљигу и Главни и одговорни уредник часописа Етно-културолошки зборник. Био је члан редакција ''Гледишта'' и ''Књижевности''. Радови су му превођени на немачки, француски, енглески, бугарски, македонски, словеначки, словачки, мађарски и румунски језик.

За своја научна дела добитник је награда: ''Веселин Маслеша'' у Сарајеву 1989. године; ''Савеза југословенских издавача'' 1989; ''Лаза Костић'' у Новом Саду и плакете Етнографског института Српске академије наука и уметности 1997. године. Током 2000. године: награда Удружења издавача и књижара Југославије за најуспешнији издавачки подухват године за Српску митологију у пет књига; награда Међународног сајма књига и графике у Нишу; лесковачка Златна повеља за најбоље дело у области научног истраживања Никола Тесла за Српску митологију и награда Шара, Пирот, за естетски третман књиге Српска митологија.

Осим бројних књига из области естетике, филозофије, социологије и психологије уметности, најзначајнија дела Сретена Петровића из антропологије, културологије и митологије су: Култура и цивилизације; Култура и уметност; Увод у културу Срба; Митологија - Култура - Цивилизација; Митологија Срба; Митологија, магија и обичаји; Митологија раскршћа, петотомно дело Српска митологија и најновије - Српска митологија у веровању, обичајима и ритуалу. Према књигама С. Петровића снимљено је пет етно-филмова: Бадњи дан, Божић, Мратинци, Проклетије и Раскршћа; био је и стручни консултант и косценариста ових филмова.

Радивоје Пешић

Бавио се палеолингвистиком, радио петнаест година на универзитетима у Милану и Риму. У својој студији Систематизација винчанског писма помера настанак првог писма две хиљаде година у прошлост и доказује да је почетак писмености у Подунављу. Прво издање ове студије је у Италији 1982. године, а објављена је и у најважнијој италијанској енциклопедији Еуронали, када је и проглашена за откриће деценије.

Као одјек Пешићевог дела следе подаци да је у Русији 1999. године, на конгресу о словенској цивилизацији, посебно предавање било посвећено овом аутору; на универзитету у Калифорнији основана је Катедра за изучавање винчанског писма... Био је један од оснивача и сарадника Центра за изучавање Велесове књиге у Ахену, Немачка.

Дела: Трактат о писму; Винчанско писмо; Завера порицања; Велесова књига ...

Умро 1993. године.

Момчило Селић

Многи најчешће истичу да је рођен у партизанској и комунистичкој породици /1946/... Дипломирани архитекта, 1968. године Селић је објавио своју прву причу у београдском Студенту. Због самиздата Часовник /1979/ кажњен је условно, а 1980. године био осуђен на седам година робије због текста Садржај. Након нешто више од две године затвора је емигрирао, добивши у Канади статус политичког азиланта. У Београд се вратио 1990. године. Између 1992. и 1995. године био је ратни репортер и добровољац у Републици Српској и Српској Крајини.

Објавио је четири романа: Изгон /награда Милош Црњански/, Страва, Ратни крст, Тарин луг; затим књигу ратних репортажа и прича, као и политичких и књижевних полемика.

Данас живи у Београду и главни је уредник гласника Српског клуба под називом Српски лист.

Дуња Станишић Матић

Рођена у Гају код Ковина 1955. године. Гимназију завршила у Ковину, а у Београду студирала на Филолошком факултету, на Одсеку за југословенску и светску књижевност. Превела следеће књиге: Атила и Русија А.Ф. Вељтмана, Скандинавоманија и њени поклоници Ј.И. Венелина, Мануов законик итд.

Стојан Станојевић

Рођен 1954. у Вујанову на југу Србије. Завршио Електронски факултет у Нишу и магистрирао из области електронике 1984. године, потом објављујући стручне чланке из ове области. У последњих 20-ак година посвећен изучавању тема из националне историје. Дело ''Александар и друге српске речи'' објавио 2005. године, да би већ следеће године било одштампано поновљено издање ове књиге.

Вида Томић

Видосава Вида Томић рођена је у Горњој Буковици код Шавника. У Београду завршава студије jугословенско-свјетске књижевности, на Филолошком факултету и драматургије, на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, после чега ради на Радио Телевизији Београд у којој остварује око четири стотине ауторских емисија, углавном у Образовно-научном програму (признања "Златна боровница", ''Златни пастир", "При Италија").
Познате су њене серије: Врело, О умјетности живљења, Знање – имање, Природа и човек, Траг у времену итд.
У многим њеним емисијама, по први пут је говорено о темама, које до тада, углавном, нијесу биле отваране у нашем културно-образовном животу, нпр. корјени српскога језика у санскрту, најстарија историја србског народа, палеографска истраживања од Лепенског вира до савремености итд. Захваљујући томе остали су видео забиљежени неки веома значајни посленици србске и словенске културе међу којима Десанка Максимовић, Рашко Димитријевић, Олга Луковић Пјановић, Радивоје Пешић, Реља Новаковић, Радмила Маринковић, Радмило Стојановић, Ђорђе Костић, Милија Станић, Олег Трубачов, Франсис Конт ...
Објавила је седам књига пјесама: Цват пјене, Незнаменице, Звјездотоци, Кâм, Свемогућја, Заумнице и Бијели витез, као и звучно издање поезије, касету Небоходја.
Заједно са Живојином Андрејићем, један од идејних твораца Центра за митолошке студије у Рачи. Највећи број својих научних радова објавила је у зборницима Центра за митолошке студије: ''Језик и идентитет – суштина архетипског кода'', ''Његошев вијенац рода избавнику'', ''Чујете ли коло како пјева'', ''Књиге староставне или Љубите Љубав'', ''Таинства Лепенског вира''...
Сада ради на палеолингвистичким истраживањима праисторијских култура (Лепенски вир, Винча, Мохенђо даро, Харапа, Челарево итд).
Члан Удружења књижевника Србије, Удружења новинара Србије, Удружења филмских и телевизијских радника Србије итд.

Јарослав Францисти

Рођен 1953. године у Новом Саду. Заједно са познатим војвођанским педагогом проф. Живојином Ћулумом /1911-2001/ основао 1974. године Астрономско друштво ''Нови Сад'' - АДНОС (www.adnos.edu.yu), покренуо иницијативу за изградњу Опсерваторије у Новом Саду и био главни стручни консултант при изради пројекта и изградњи Опсерваторије /1986/ и Планетаријума /1996/ на Петроварадинској тврђави. У периоду 1974-2006. године на месту Генералног секретара АДНОС-а и руководилац астрономских посматрања. Поред популаризације астрономије /организација научно-популарних предавања и јавних посматрања телескопом/ од средине 70-их година бави се и астрофотографијом тј. фотографисањем занимљивих астрономских појава и небеских тела. У својој архиви има неколико хиљада оригиналних снимака астрономских појава, небеских тела, чувених опсерваторија и познатих астрономских инструмената. Сарађивао са најпознатијим југословенским астрономима /др Перо Ђурковић, др Милорад Протић, проф. др Радован Данић, М. Муминовић, Г. Крен, Корадо Корлевић, др Милан Димитријевић итд/.

Написао књиге ''Календар и мерење времена'' и ''Халејева комета'' /коаутор проф. Ж. Ћулум/. У разним астрономским и другим часописима објавио преко 50 стручних и више стотина научно-популарних чланака.

Херодот

Славни Цицерон назвао га је оцем историје и тај статус ужива још и данас. Иако је Херодот оставио овако значајно и обимно дело, о самом његовом животу зна се врло мало и, углавном, из посредних извора. Рођен је 484. године старе ере (имао је 53 године у време избијања пелопонеског рата) на Халикарнасу. Отац, из богате породице, звао се Ликсе, мајка Дрио, а брат Теодор. Ујак (или стриц) Панијасид, песник и тумач знамења подстицао је Херодотово интересовање за историју и увео га у политички и страначки живот тога доба. Херодот је доста путовао, али та путовања, према изворима, нису била везана за трговину, већ прикупљање историјских, етнографских и географских података и проучавање. Обилазио је храмове, бојишта, пророчишта, важне локације и пределе тога времена: Хеладу, Епир, Македонију, Пеонију, Тракију, Подунавље, приобаље Црног мора, Скитију, Персију, Вавилон, Египат...

Око 444. г. старе ере се придружује атинским колонистима и одлази у јужну Италију, где су основали (обратити пажњу на имена!) град Турије на рушевинама некадашње Сибариде. Претпоставља се да је умро 424. године старе ере.

Веселин Чајкановић

Први српски историчар религије - рођен је у Београду 28. марта 1881. године. Завршио је 1899. Прву мушку гимназију, да би потом на Великој школи студирао класичну филологију. По завршетку студија, као државни питомац, наставља образовање у Немачкој. У Лајпцигу - Липску четири семестра изучава класичну филологију, али и јеврејски и стари словенски. Докторирао је у Минхену. Враћа се у Београд и 1908. постаје доцент за латински језик на Философском факултету. Активно учествује у балканским и Првом светском рату. Учествовао је у бици на Конатици, у борбама за ослобођење Београда, на Солунском фронту, Кумановској бици; оболео је од трбушног тифуса и био евакуисан на Крф. Одликован сребрном и златном медаљом за храброст, орденом Белог орла с мачевима и Легијом части.

После рата је једно време вршио дужност управника Државне штампарије и начелника Одељења за вишу наставу Министарства просвете. Године 1919. постаје ванредни, а 1921. редовни професор Философског факултета у Београду. Члан Одбора за грађење Универзитетске библиотеке; хонорарни наставник Богословског факултета на предмету Упоредна историја религија; декан Философског факултета; члан управе Српске књижевне задруге, Друштва св. Саве, од 1922. члан САНУ...

Уџбеници: Латинске читанке, Преглед историје римске књижевности. Превео Херондине Мимијамбе, Плаутове Комедије, Тацитову Германију и бројне римске песнике. Књиге: Вергилије и његови савременици; антологија Петнаест српских народних песама; Студије из религије и фолклора; Мит и религија у Срба - изабране студије; Речник народног веровања о биљкама; Стара српска религија и митололија (последња два дела необјављена за живота)... Радови: О Зенобијевој збирци пословица и њеним изворима; У Бога су вунене ноге, а гвоздене руке; О српском врховном богу и многи други.

Умро је 1946. године.

* * *

А ево и дела из текста ''Нечастиви на Београдском универзитету'' који говори о ''уклањању'' Веселина Чајкановића из ове високошколске установе после доласка комуниста на власт /''Српско наслеђе'', Историјске свеске бр. 3, март 1998; пише Перо Алексић - http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-c/1998/02/article-09.html/:

Трагедија првог српског филолога

Већ међу првим званичним жртвама Суда части наћи ће се једно од најистакнутијих имена не само Београдског универзитета и српске културе и науке, већ и један од најобразованијих Европљана. Био је то академик проф. др Веселин Чајкановић, први класични филолог у Србији, први српски историчар религије, бивши управник Српске књижевне задруге, учесник у Балканском и Првом светском рату, резервни потпуковник српске војске, што је био највиши чин који је могао добити један цивил.

Академик Чајкановић је познавао чак петнаестак језика. Пре рата три пута је биран за декана Филозофског факултета у Београду. Проучавао је обичаје и веровања античких и наших народа, посебно религију Срба пре примања хришћанства. Важио је за једног од најбољих позналвалаца античких пословица, издавао је народне умотворине, писао уџбенике латинског језика, на којем је написао многе своје радове. Преводио је с класичних језика и био један од највећих светских експерата за класичне језике. Међу његовим делима налазе се и она која и данас чине обавезну лектиру низа водећих универзитета и националних библиотека широм света: О Зенобијевој збирци пословица и њеним изворима, Студије из религије и фолклора, Преглед римске књижевности, Тит Макције Плаут-одабране комедије... Аутор је класичног дела Мит и религија у Срба, а иза себе је оставио неколико хиљада страница изузетно вредних рукописа.

За разлику од неких који су му судили, академик Чајкановић је током рата одбио да потпише Апел српском народу да се не бори против немачког окупатора.

Ипак, Суд части га је међу првима најурио са Београдског универзитета. Практично све опту-жбе против њега биле су без основа. И то не само са правног, већ и са разложног, политичког становишта. За његов највећи, неопростив грех Суд части је прогласио то што је током рата за један веома узан круг људи одржао једно стручно предавање и што је учествовао у изради тзв. цивилног плана Универзитета. А циљ тог плана је био да се и у ратним условима, колико је то год било могуће, сачувају имовина и кадрови Београдског универзитета.

Одлуку да га "казни удаљењем са Универзитета" и да му тиме, како су цинично говорили, "омогуће развој" потписало је осам чланова Суда части. Били су то: физичар Павле Савић, Петар Матавуљ, професор Медицинског факултета, психолог Борислав П. Стевановић, професор Фило-зофског факултета, етнолог Душан Недељковић, физиолог Стеван Ђелинео, лингвист Радомир Алексић, извесна Милка Радоичић и професор Тома Бунушевац. Функцију декана Чајкановићевог Филозофског факултета тада је обављао историчар Васа Чубриловић.

Априла 1945. године Суд части је позвао академика Чајкановића да дође на Филозофски факултет, да прими пресуду и да се званично, за сва времена, удаљи са Универзитета. Академик Чајкановић је отишао, стоички све то поднео и вратио се кући. Легао је у кревет у којем је остао пуних 14 месеци, све до своје смрти, августа 1946. године.

Пре неколико година у Београду су у пет томова објављена његова сабрана дела о српској религији и митологији. Ово ре-презентативно издање, које би чинило част водећим светским народима и културама, пленило је посебну пажњу десетина хиљада посетилаца Београдског сајма књига. Ипак, ова дела, без обзира на све, нису добила више него заслужену награду за Издавачки подухват године, ако већ не постоји награда за издавачки подухват једне или више деценија. Чајка-новићева сабрана дела о српској религији и митологији нису добила ниједан глас жирија Београдског сајма. Сви чланови жирија дали су свој глас скромној књизи једне ауторке у коју су укоричени обични новински текстови.

Тако је и после пола века испало да су егзекутори трагичне судбине академика Веселина Чајкановића били у праву када су написали да за њихове одлуке "нема места правном леку".

Павел Ј. Шафарик

Чешки слависта и историчар литературе. Рођен је 13. маја 1795. године у Словачкој. После завршеног протестанског лицеја у Кежмарку, од 1815. до 1817. похађа студије историје, философије и филологије и добија титулу доктора философије. Године 1819. долази у Нови Сад и постаје професор и директор Велике србске гимназије. Преузимајући дужност директора одржао је говор у коме је оптужио угарски школски систем по коме Словени морају да уче на латинском и немачком и потпуно им је онемогућено стицање образовања на матерњем језику. У Новом Саду, Шафарик је био одушевљен чињеницом да су се у великој мери очували стари обичаји и усмена традиција.

Посебно га је интересовала и историјска географија за коју је био уверен да може донети помак у проучавању древне прошлости. Бројна су и дела у којима се бавио археологијом, палеографијом, раном историјом Словена и етнографијом; међутим ова дела обзиром да су објављивана на немачком, махом су, за разлику од оних која се тичу филологије, остала непреведена.

Шафарик, кога данас сматрају оснивачем словенске филологије као науке, умро је 1861. године. Константин Јиричек, још један велики словенски филолог, Шафариков је унук.

Књиге: Историја јужнословенске књижевности, Српска читанка, Словенске старине, Историја словенских језика и књижевности према свим наречјима; О пореклу Словена по Л. Суровјецком, Словенски народопис...

Радови: Карактер словенског народа воопште; Средства за напредак литературе словенске; Словенска литература.